Viševekovna tradicija bavljenja vinom i vinogradarstvom na Fruškoj gori već je dobro poznata. Arheološka otkrića svedoče u prilog tezi da se na ovim prostorima vinogradarilo još u staroj eri. Čak i u drugim krajevima Panonske nizije i Transilvanije postoje tragovi o ondašnjem uzgoju grožđa i proizvodnji vina. Nađene su posude, za koje je potvrđeno da potiču još iz bronzanog (2.000 g.p.n.e.) i gvozdenog (400g.p.n.e.) doba, a za koje se pretpostavlja da su korišćene za proizvodnju vina. Čak su i rimski pisci Strambon i Dio Cassius pisali da je panonsko vinogradarstvo cvetalo pod rimskim osvajanjem. Ipak, istorijski potpuno siguran i činjenično utvrđen, kao početak razvoja vinogradarstva na ovim prostorima, navodi se dolazak na presto rimskog cara Marcusa Aureliusa Probusa 276.g.n.e. koji na Fruškoj gori sadi prvi čokot vinove loze.
Istorija Vinarije Kiš, mnogo je kraća, te se za našu prvu berbu računa 1830. godina. Istini za volju, prvi vinograd kupljen je daleke 1801. godine. Šta se tačno događalo tih 29 godina nije nam sasvim poznato i ostavlja prostora za istraživanje. Ono što pouzdano znamo je da su naši pradedovi tada počeli, preživljavali razne uspone i padove tokom ova bezmalo dva veka iza nas, ali da proizvodnja nikad nije zamirala. Epidemije raznih vinogradarskih bolesti pustošile su ovdašnje vinograde skoro celu polovinu XIX veka. Najveću pustoš ostavila je filoksera u periodu od 1885.-1895. godine, satrvši sve i jedan vinograd na Fruškoj gori. Ipak, isti su odmah obnavljani i sađeni mnogo boljim i otpornijim sortama grožđa. Kratak predah i desio se I svetski rat, period koji je manje opustošio vinograde, a mnogo više stanovništvo, posebno muški deo populacije. Porodica se našla pred novim izazovom ali, Bogu hvala, nije odustala.
1931. godine, kao drugo dete u porodici, rodio se Slavko Kiš. Niko tada nije mogao da pretpostavi da je upravo on taj koji će porodičan posao nastaviti i koji ni jednog trenutka neće pomisliti da tradiciju prekine. Dve godine kasnije rodio se i treći sin. U tadašnjoj porodici Kiš, plan je bio da se dva starija sina školuju, a da najmlađi ostane na porodičnom imanju. Ali, kako je zapisao August Šenoa, „čovek snuje, a Bog boguje“… Dečaci su detinjstvo provodili mirno. Izjutra su pomagali oko kućnih i vinogradarskih poslova, a popodne jurili krpenjaču po prašnjavom drumu koji se protezao između reda kuća s desne strane ulice i nadaleko čuvene Kapele mira s leve. Kao i sva deca, verovali su u čuda i lepu budućnost. Najstariji brat otišao je na škole, pa je Slavku pripala čast da svake subote upreže konje, te s ocem seda na kola natovarena drvenom bačvom i gumenim crevom kao jedinim pomoćnim alatom za istakanje vina. Put ih je vodio kroz centar, pored crkve i Patrijaršijskog dvora, pa pored močvarnih obala Dunava, preko mosta, do Riblje pijace u Novom Sadu. Vino se prodavalo na litre, koje su uz pomoć onog creva pretakali u balone kafedžija i ugostitelja. Imali su oni svoje stalne mušterije iako je tada u Sremskim Karlovcima postojalo čak 400-500 vinskih podruma, a sva obradiva zemlja bila vinogradima zasađena. Roditeljski plan narušio je II svetski rat. Srednji sin, stigao je da završi svega nekoliko razreda. Usledile su godine mobilizacije, muke, gladi, nemanja i stradanja. Dugo čekani mir, stigao je uz novu vlast i pravila prema kojima nikakva privatna inicijativa nije bila poželjna. Za vinogradare je došao još jedan period preživljavanja…
Srećna okolnost sačuvala je život i zdravlje svoj trojici sinova. Najstariji je prema planu otišao svojim putem, najmlađi ostao na porodičnom imanju, a Slavko ni tamo ni ovamo. Videvši da nema druge, strpljivo je radio, štedeo, te u produžetku ulice (danas svega par kuća dalje) kupio plac i na njemu krenuo da zida svoj budući dom s ulične strane i obavezni vinski podrum u dvorištu. U novi dom prvo je stigla mlada, a nedugo zatim i devojčica Helena, jedino dete Slavka Kiša. Nova vlast nametnula je svim vinogradarima obavezu da sve svoje grožđe prodaju Nacionalnom vinskom podrumu, skraćeno nazvanom NAVIP. Cenu su plaćali u vinu, Karlovačkim rizlingom. Krišom, za sebe i svoje dugogodišnje mušterije, Slavko je uvek imao par hiljada litara dobrog domaćeg vina. Slom komunizma, doneo je novu slobodu za male, privatne proizvođače vina i samim tim novu eru uspona koji i dalje traje.
Kako je imao samo jedno žensko dete, a posao uzgoja grožđa i proizvodnje vina bio uvek nekako više muški, novu radost u kuću uneo je zet Jovan Crnković, koji je odmah prihvatio da porodičnu tradiciju sopstvenom brigom i radom sačuva i unapredi. Može biti da ga je opčinila opojna aromatika Bermeta, tog davno zaboravljenog, a kroz istoriju nadaleko čuvenog karlovačkog vina, koji je već na njihovoj svadbi 1979. godine gostima poslužen tek, nova era nosi mahom njegov pečat. Spoj tradicije, znanja i iskustva, sad već dede Slavka i mladosti, energije i poleta zeta Jovana za rezultat daju brojna pozitivna dešavanja. Na prvom ocenjivanju vina, 1991. godine, Vinarija Kiš osvojila je veliku zlatnju medalju Novosadskog sajma za najbolje belo vino i tu poziciju zadržala narednih nekoliko godina koliko se vino slalo na ocenjivanje. Usledila su brojna priznanja i nagrade na drugim manje ili više značajnim takmičenjima. Na nagovor prof. dr Petra Cindrića i dr Vlade Kovača, u vinogradu Matej, 1993. godine, posađeni su prvi zasadi Rajnskog rizlinga na Fruškoj gori. Nedugo zatim, nikao je i prvi zasad Merlota na ovim prostorima. Jedan od velikih trenutaka desio se i na vinskom balu koji je organizovan povodom Svetog Trifuna, praznika svih vinara, vinogradara i ugostitelja, 14. februara 1998. godine. Deda i zet, odlučili su da okupljenima predstave Bermet, nekada slavno aromatizovano vino svih karlovačkih vinara. Reakcije prisutnih su bile takve, da se sa male proizvodnje, decenijama rađene isključivo zbog toga da se receptura sačuva od zaborava, prelazi na količine namenjene otvorenom tržištu. Ređaju se naizmenično nagrade publike na salonima i festivalima sa nagradama stručnih žirija. Linija uspona deluje nezaustavljivo i onda, odjednom i iznenada, 2006. godine umire Jovan Crnković. Porodica još jednom prolazi kroz iskušenje. Deda Slavko još jednom ostaje sam na čelu porodice. Srećom, tu su unuci Predrag i Tamara, već polako stasali za posao. Uz njega i oni su detinjstvo provodili u vinogradima. Od malih nogu sticali su i ljubav i znanje. Tamara je pred udajom, a i mladi budući zet Siniša Popov je već uključen u posao.
Godine prolaze, a posao se razvija. Mama Helena i Tamara su stub oslonac i porodici i u poslu. Peđa je sa deda Slavkom angažovan oko vinograda i podruma, a Siniša je zadužen za plasman. Život ide dalje. Prvobitnih 3,5h vinograda koliko je deda Slavko dobio u nasledstvo, konstantno se uvećava. Gradi se nova vinarija, proizvodnja se izmešta, a stara postaje prostor za prijem gostiju. Kad u novoj vinariji bude gotov deo namenjen gostima, stara će postati Muzej vinogradarstva. Ređaju se nagrade i priznanja. 2014. godina donosi veliku radost jer Rose Vinarije Kiš osvaja titulu Najboljeg rosea na Balkanu. Istovremeno, deda Slavko svedoči nezapamćeno kišnu i tragično lošu godinu za vinogradare. Prolazi i ta, za ceo region loša godina. Stiže 2015. Ceo život, svakodnevno obilazeći vinograde, negde bred berbu, deda Slavko zagleda Chardonnay i kaže kako ne pamti bolju godinu. Zadovoljan je. Godina je dobra, a unuci stasali da sami vode brigu o porodici, o poslu, o vinu i o vinogradu. Zato on može mirno da ode. Tiho i nenametljivo kako je i živeo. Zna da njegov put ima ko da sledi…
U Sremskim Karlovcima, leta gospodnjeg 2016.