Poštujući tradiciju, kvalitet i autentičnost negdašnjih vina Fruške Gore, italijanskom rizlingu vratili smo stari naziv: Grašac beli.
Bilo je to negde oko 1850. godine, u vreme kada je i poslednja četa turskih vojnika napustila teritoriju današnje Vojvodine. Carica Marija Terezija, u znak zahvalnosti za oslobađanje ovih krajeva od turaka, svojim najodanijim vojskovođama i plemstvu, poklanjala je imanja na Fruškoj Gori. Jedan od njih, bio je knez Odeskalki. Najveće vlastelinstvo i tada je dodeljeno ovoj porodici i nalazilo se u Iloku. Pogađate, u pitanju su iločki vinogradi koji i danas postoje. Odelskalkiji, italijani poreklom, za negu svojih vinograda dovodili su radnike iz Italije. Talijani, kako su iz tada zvali, na ovim prostorima, bili su poznati vinogradari i veoma cenjeni posebno kada je tehnika orezivanja vinograda bila u pitanju. Putujući iz Italije ka Iloku, put ih je vodio kroz Sremske Karlovce. Ponekada su tu zastajali da se okrepe, prenoće i odmore konje. Prilikom takvih zadržavanja, dolazili su u kontakt sa lokalnim stanovništvom koje se takođe pretežno bavilo vinogradarstvom.
Istini za volju, puno vinograda je iskrčeno i uništeno tokom turske vladavine. Osim što su im je islam zabranjivao alkohol, turci su imali i posebne odrede, koje su zvali „akindžije“, a koji su bili zaduženi za uništavanje vinograda. Ipak, novo doba nosilo je novu nadu. Sledeći tradiciju, porodično nasleđe i povoljne klimatske i geografske uslove, ljudi su ponovo sadili lozu. Veliki deo Fruške gore tada je bio zasađen autohtonim Grašcem, sortom belog grožđa od kojeg se dobijalo lagano, pitko, osvežavajuće vino izraženih kiselina. Sorta je dobila naziv po sitnim zelenkastim bobicama koje izgledaju skoro kao zrna graška na peteljci.
Elem, zadržavajući se u Sremskim Karlovcima, talijanski vinogradari razmenjivali su iskustva s lokalcima. Tako su nekom prilikom pošli zajedno u vinograde gde su im pokazali svoju tehniku orezivanja. Sticajem okolnosti, „ogledno polje“ bilo je zasađeno ničim drugim nego grašcem. Te godine, grožđe je bilo bolje nego ikada što se logično osetilo i u kvalitetu vina. Sledeće godine takođe. Uverivši se da talijanska tehnika zaista daje bolje rezultate, karlovčani su grašcu, u znak zahvalnosti i poštovanja promenili ime u „talijanski rizling“. Talijanski zbog talijana, a rizling je se on (rajnski) oduvek smatrao kraljem belih vina.
Skoro 200 godina kasnije, odlučili smo da svom (i)talijanskom rizlingu vratimo stari naziv. Ovakva odluka naišla je na iskreno odobravanje vinske publike, te ovom već afirmisanom vinu, dala vrednost više.
Preuzeto sa portala Žene i Vino
